Lukrecija Bordžija

„Je li mogu?e da ne ?ezneš za Lukrecijom koju nazivaju najlepšom ženom u zemlji, o kojoj pevaju pesnici, ?ije draži slikari prikazuju u jarkim bojama?“ „Sav se naježim kad ?ujem njeno ime. Ne poznajem je, nikad je nisam video. Odvra?ao sam pogled od njenih slika. Ali, da je lepa poput Venere, da o?arava poput Kleopatre, da je poželjna kao Helena, zbog koje je deset godina potocima tekla krv, ne bih je mogao ljubiti! Zar je potrebno da te podsetim na sve što se o njoj pri?a? To je žena neosetljivog srca, koja muškarce baca pod noge da bi ih posle s prezirom upropastila. Ona pomaže svom ocu u njegovim politi?kim ciljevima, u njegove zamke mami pti?ice koje ?e on o?erupati ili usmrtiti. Onaj hrabri vojnik Savonarola, koji se u Firenci strastvenim govorima diže protiv Bordžije, naziva je sramotom hriš?anske kneževine. A najstrašnije pri?e potajno kruže o Lukreciji. Ne, moja usta nikad ne?e izgovoriti nešto tako bedno. Ima zlo?ina koji su tako strašni da se u njihovu mogu?nost ne bi smelo verovati, ako još želimo da sa?uvamo nadu, veru i ljubav.“